У пролеће 1804. године Први српски устанак је узео маха, а устаници опсели већа места и ослободили добар део Београдског пашалука. Устанике ваљевског краја су предводили Матеја и Јаков Ненадовић. После победе над Турцима на Свилеуви  11. марта Јаков Ненадовић је опсео Шабац. Турци из Босне, зворнички паша Видајић и Мула Ножина пошли су у помоћ опседнутим Турцима у Шапцу. Њих су код манастира Чокешина требали дочекати удружени устаници како би спречили да њихово присуство ко Шапца упропасти опсаду.
Код манастира су се састали харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Недић и Јаков Ненадовић са делом војске, јер је главнину оставио у опсади Шапца. Око начина супротстављања Турцима најпре су се сукобили Ђорђе Ћурчија и  Јаков Ненадовић. Ћурчија је напустио Чокешину са коко 300 хајдука. Јаков је затим ушао у сукоб и са Недићима и видевши да не може да им командује и он је отишао и повукао своју војску са собом. На месту сукоба са Турцима остали су сами браћа Недић са својим хајдуцима и верним пратиоцима Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем.
Бој на Чокешини се одиграо на Лазареву суботу 28. априла 1804. године. Према народној песми Турака је било преко седам хиљада, али је њихов број вероватно преувеличан. Недићи су се супротставили непријатељу на брду Липовица где су се сатима одупирали све док нису десетковани. Када им је „понестало  џебане“ њих неколико су се повукли према липовичком потоку где су пружили последњи отпор.
После пет дана избегли игуман Хаџи Константин је са мештанима и мајком браће Недић затекао ужасан призор: искасапљена тела браће Недић и њихових 303 хајдука, спаљен манастир и девет преживелих у тешком стању који су умрли иако им је указана помоћ. Сви су сахрањени поред манастира.
Бојем на Чокешини босанским Турцима је онемогућено да пруже помоћ опседнутом Шапцу. Устаници су освојили Шабац првог маја. Јуначка погибија браће Недић и њихових хајдука ушла је легенду, а Леополд  Ранке је бој на Чокешини назвао „српским Термопилима“.!