Садејствујући главним турским босанским снагама, које су код Црне Баре прешле Дрину и оперисале савским правцем ка Шапцу, помоћне снаге су, под командом Хаџи-бега из Сребренице, колубарским правцем упале у ваљевски крај. По плану Друге турске офанзиве на ослобођени део Србије, Хаџи-бег је требало да - преко планине Рожањ, Ваљева и долином Колубаре - стигне у Палеж (сада Обреновац), где би се спојио с главним снагама, које је требало да у исто време, наступајући од Шапца обалом Саве, такође стигну у Обреновац. Одатле би турске снаге, сједињене, кренуле на Београд.
Турско лукавство зарад покоравања Срба мирним путем готово да је успело. Мачва и Поцерина - како наводи хроничар (Миленко Вукићевић) - "беху се по невољи предале Турцима и почеле доносити храну турској војсци. Турци поиспостављају поједине од покорених Срба за кнезове и кметове, огрнувши их црвеним бињушима и давши им као неку врсту бујрунтија, утврђујући их на кнештво и кметство."
Али, проти Ненадовићу (вели Коста Протић) "било је стало до тога, да омете Турке да не надиру на Србију (кроз Мачву) док Карађорђе не дође на овај крај, и зато је, метнувши главу у торбу, отишао заједно с Чупићем у Босну у турски стан и тамо заваравао старешине турске војске и задржавао их од полаза на Србију за по више дана."
Српска ваљевска војска, под командом проте Ненадовића, Луке Лазаревића и Живка Дабића, која се повукла испред главних турских снага у Мачви, утврдила се код Малог Дубоког, на ушћу реке Вукодраже у Саву и на Власеници. Одред Јакова Ненадовића се повукао још дубље низ Саву и утврдио се на Забрежју, изнад Обреновца, затварајући на тај начин пут ка Београду - за случај да турска војска пробије прве положаје одбране а Карађорђе са Шумадијском војском још не стигне у помоћ. Међутим, Ваљевци су ноћу, видевши у даљини пламенове запаљених кућа, напустили положаје и похитали да склањају своје породице испред Хаџи-бегових зликоваца.
У међувремену је Карађорђе стигао у Бели Брод, код Колубаре. Наредио је проти Ненадовићу да напише наређења старешинама српске војске из ваљевског краја да хитно приступе организовању јединица "јер је Карађорђе дошао са својом војском и топовима и спрема се да пође и сам против Хаџи-бега." Осим тога, у тексту је, према истом извору (М. Вукићевић), стајало и да ће "Карађорђе послати своје момке, тајно преко села, и кога нађе код куће, онде ће га убити и на точак метнути, а кућу запалити."
Писана наређења (идеја за тако лукаву садржину текста, којим се хтело да се што пре мобилишу српски борци, била је Протина) упућена су кнезовима Пеји Велимировићу и Миловану Грбовићу, затим Милићу Кедићу и Михајлу Недићу.
Писмено наређење врховног команданта српске војске је, готово у потпуности, било извршено само за два дана. Све именоване старешине поново су мобилисале војнике (1.500 пешака и 200 коњаника) и планирале да се код Братачића супротставе Хаџи-беговој офанзиви од од 7.000 војника.
ТРЕЋЕГ ДАНА ПО ДОЛАСКУ У ВАЉЕВСКИ КРАЈ КАРАЂОРЂЕ ЈЕ НАРЕДИО ЗАТЕЧЕНИМ СРПСКИМ СТАРЕШИНАМА:
"Хај’те, спремајте се да идемо Братачићу!"
Прота Ненадовић је окупио старешине и с њима се договорио да замоле Вожда да одустане од намере да и он иде на Братачић. Говорили су му:
Господару, ми смо се сви договорили да ти собом не идеш горе. Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе искупити. Ако ли ти идеш, пак, боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пукао глас да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наша војска и народ где је год који, сви би наду изгубили а Турци се ослободили, и после коначна пропаст свима кад глава страда."
НА ТО ЋЕ КАРАЂОРЂЕ:
"Е, чича Прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи - не сме Карађорђе да изађе Хаџи-бегу на битку, а како ћу сутра везиру и свој Босни изаћи!"
Ипак, Карађорђе је одлучио да појача српску одбрану код Братачића. У помоћ српским борцима је, како бележи хроничар Ненадовић, послао Проту и свог писара Стевана Јефтића са 100 коњаника, једним топом и нешто пешака.
У међувремену увелико се био бој између Срба и Турака, па је Карађорђево ојачање утолико више журило, а његово ступање у борбу хроничар овако описује:
"Како стигне, Прота с коњицом изађе пред Турке, нададу вику и неколико пушака избаце. Турци помисле да је то каква велика и нова војска дошла, па се одмах врате своме шанцу."
Српски борци, охрабрени новим појачањем и користећи се том повољном приликом, пођу у гоњење Турака и не посустају све до утврђења. Затим су заузели положаје изнад утврђених турских војника и отворили унакрсну ватру. Са једне стране, која је надвишавала турске положаје и са које су Турци били мање заштићени, готово је свака српска пушка погађала. После три сата љутих борби и великих губитака, Хаџи-бег је морао потражити бољи заклон. Лукаво изведен напад Срба готово му је деморалисао војску. Стога је одлучио да покрене коњицу и изманеврише још неутврђене српске положаје, а затим да, у садејству са пешадијом која би нападала фронтално, потуче Србе.
Тако је турска коњица са северозападне стране обишла Србе и у јуришу напала с леђа војнике којима су командовали Милован Грбовић и Милан Обреновић. Српски борци једини излаз имали су у пробоју кроз непријатељску коњицу да би се вратили на раније положаје. Том приликом погинуо је кнез Пеја Велимировић. Отклонивши на тај начин опасност од свог положаја, турска војска се више није усуђивала да напада Србе, поготово кад се огласио њихов топ, а и први губици су јој, како пише хроничар (Коста Протић), били више од 300 погинулих.
Утом је пао мрак. Турски командант Хаџи-бег се бавио мишљу да с војском одступи ка Соколу. Док су се старешине српске војске договарале о томе како да наставе борбу, почеле су стизати вести да ће Турци одступити, што је, готово подједнеко, могла бити и обмана и истина. Да би такву одлуку противник убрзао, Прота је одлучио да лукавошћу убеди Хаџи-бега како му је одступање најбоље и једино часно решење. Зато је одмах наредио Михајлу Недићу да с 200 коњаника, више демонстративно, нападне турско село Петрц, близу Сокола, и запали га рачунајући да се пламен у мраку далеко види и, сабласно делујући, појачава страх иначе угроженог. У томе је искусни Карађорђев саборац био у праву, о чему сведочи запис:
"Кад Хаџи-бег види пламенове кућа иза својих леђа, брже-боље остави шанац у Братачићу и нагне Рожњу. Велику војску Хаџи-бегову сад је могао да гони и сам Михајло Недић са својих две стотине одабраних момака."
Тако је 20. јула 1806. године одбијен и трећи напад турске војске на ваљевски крај, у којем је, како наводи хроничар, погинуло 60 Срба. Тиме је осујећен турски план за једновремен напад и међусобно садејство главних и помоћних снага на мачванском и ваљевском правцу, што је био велики успех српског командовања.