1801. године четри јаничарске вође – дахије су узурпирале власт у Београдском пашалуку и увеле страховладу која се није могла дуго трпети. Срби почињу припреме за устанак. Турци су сазнали за то и да би застрашили Србе одлучили су да погубе све виђеније људе. Међу првима је страдао Илија Бирчанин који је са Алексом Ненадовићем погубљен у фебруару 1804. у Ваљеву. Турци нису постигли оно што су желели и убрзо је почео I Српски устанак.
Устанике Западне Србије је предводио Јаков Ненадовић. Они су Турке ових крајева натерали да побегну или да се повуку у Шабачку тврђаву. Околину Шапца, Мачву и Цер контролисао је и чувао Ђорђе Обрадовић, ћурчија из Крупња (Ђорђе Ћурчија) заједно са хајдуцима, браћом Димитријем и Глигоријем Недић из Осечине. Турцима у Шабачкој тврђави пошао је у помоћ Ножин-ага или Муланожина са око 1500 турских војника. Он је планирао да најпре нападне Србе у околини под командом Ђорђа Ћурчије који су боравили код манастира Чокешина. Ћурчија се обратио Јакову Ненадовићу за појачање, али је био незадовољан бројем устаника које му је овај довео као помоћ. Због тога су се сукобили, а затим су почели расправу и око начина и око места напада на Турке. Ђорђе Ћурчија је решио да се са својим људима повуче у планину. Јаков Ненадовић је на почетку боја са Турцима отишао у околна села да сакупи још људи за борбу. Браћа Недић су са својих двеста хајдука остали сами у борби против надмоћније турске војске. Тако је почео чувени бој на Чокешини 16. априла 1804. године, први велики пораз српских устаника. Браћа Недић су се са својим људима храбро борили. Бој су наставили и када им је понестало „џебане“.  Изгинули су борећи се до последњег даха. Преживела је само неколицина. Због своје јуначке смрти постали и остали највећи јунаци овог краја.
До 1806. године у Подгорини није било већих сукоба са Турцима., а онда је овај крај напала војска Хаџи-бега Сребреничког. Био је угрожен цео ваљевски крај па су се против њега удружили Колубарци, Подгроци и Тамнавци. Подгорце су предводили кнез Милић Кедић и четовођа Михајло Недећ. До боја је дошло у Братачићу на брду Шарпов. Устаницима се придружио и Прота Матеја Ненадовић са једним топом и 60 коњаника. Турци су опколили устанике, па су се они нашли у тешкој ситуацији. У току ноћи Прота Матеја је наредио Михајлу Недићу да са својих 200 људи запали оближње турско село Петрц. То је изазвало велику панику међу Турцима који су почели бежати према Соко - граду. Опасност је прошла. Подгорци су остали да чувају границу, а остатак устаника се придружио Карађорђу, па су учествовали у чувеном боју на Мишару.
Следећи већи сукоб са Турцима у овом крају десио се 1809. год. када су Турци из Соко града кренули у напад. Устаници су  их пресрели у селу Остружњу , победили и натерали назад.
Устанак је пропао 1813. год. када су Срби изгубили подршку Русије. Турска војска је надирала према северу, заузимајучи део по део устаничке слободне територије. Последњи отпор Срби су пружили на Засавици код Шапца. У овим борбама су учествовали и Подгорци. Посбно се истакао Мићун Панић из Сирдије који је касније одликован Таковским крстом.
У току Другог српског устанка у нашем крају није било већих борби, али су у њему учествовали многи Подгорци који су преживели Први устанак.
У периоду после Другог српског устанка, када су Срби добили аутономију долази до масовнијег насељавања нашег краја становништвом из Херцеговине и Црне Горе. Турци су наш крај напустили 1867. год. иселивши се из Соко града, кога су Срби минирали и порушили после њиховог одласка.
Подгорину је последњи велики талас насељавања захватио 70 - тих година XIX века када је у Босни и Херцеговини 1875. год. избио устанак.Из БиХ становништво је бежало због турске освете. Од 1878. Србија је слободна и независна држава.