У сликарству Олге Иванивић не постоји јасно ограничен простор којег би могли назвати фигурацијом, у оном смислу како је сматрана у класичној уметности. Не постоји ни тачно одређен део којег би могли назвати чистом апстракцијом.
Олга Ивановић је у својим делима помирила све основне принципе фигурације и апстракције. Уњеним сликама подједнако се изражава природа слике и природа сликара.
Она са великом слободом приступа процесу спајања ликовних елемената, ослобађа боје, присутни су неочекивани ритмови и склопови кои су резултат њеног ликовног карактера.
Олга Ивановић спада у ред оних сликара који су пронашли равнотежу између доживљаја и израза. То је сликар карактеристичног ликовног темперамента.

Милијан Петровић рођен је у Горњем Црниљеву код Осечине. Основну школу учио је у родном селу и Осечини, а средњу медицинску, смер лаборант у Шапцу. Живи у Попучкама код Ваљева.
Ради скулптуре, дуборезе и иконе у дрвету. Имао је пуно колективних и осам самосталних изложби.
Извод из каталога "СКУЛПТУРЕ И ДУБОРЕЗИ"
У скулптурама и дуборезима се јасно очитава побожна приврженост људи ваљевске Подгорине (којој по рођењу и уметник припада), дрвету. Дрво је за ове људе било и остало СВЕТО ДРВО и ДРВО ЖИВОТА. Свежа су сећања и код уметника на време када су тежаци са подгорских брда, на шкрипавим волујским колима, у престоницу хлеба – Шабац, одвозили дрва, а одатле кући враћали – довозили врећу пшенице, најчешће кукуруза која је значила продужетак мукотрпног живота. Зато и на његовим скулптурама, па макар уметник покушао да унесе тон шаљивости, увек можемо наћи бору брижности и за покољења и за преживљавање.
Дуборези су (на њима су најчешће ликови светаца у византијском стилу) одраз православног васпитања, чијој вери по рођењу и опредељењу припада.
Извод из каталога "ДУБОРЕЗИ И СКУЛПТУРА" са изложбе у галерији 34
А у случају Милијана Петровића тај «гејзир» је избио баш у иделаним околностима: Аутор је у потпуности посвећеник дрвету. То се види од његовог плитког рељефа, постављење светог лика у дрвеном кориту, до орнаментне линије која прати целу унутрашњу сцену светлости до њеног задњег трептаја. Можда је тај покрет енергије у савладавањеу основног материјала (дрвета) још уочљивији у Петровићевој скулптури, где се уошава до најситнијег геста ауторова намера да не одустане од могућег «оживотворења» мртве, дрвене твари: «да се нешто догоди из ничега»!