Рођен је 22. фебруара 1965. године у Осечини, као друго по реду дете -иза сестре Милке – од родитеља: мајке Верославке-Вере рођене Нинковић (родом из Драгијевице) и оца Срећка (родом из Плушца), врсног кројача народног одела, који је умро млад, не дочекавши синовљево рођење.
Основну школу завршио је у Осечини 1979, средњу - гимназију - у Ваљеву 1983, а Филолошки факултет - француски  jeзик и књижевност - у Београду 1989. године.
Радио је неколико година у Дечјем вртићу ''Лане'' у Осечини као ди-ректор ове установе, затим као професор француског и латинског  у убској гимназији и мединциској у Ваљеву, професор француског и енглеског језика у основним школама у Осечини ,  Пецкој и Крупњу.  Агенцију за подучавање страних језика „Глоса“  водио је од 2000. – 2004. године. Запажена је и његова друштвена активност и ангажовање.  Један је од оснивача и први председник Алијансе Француска-Југославија у Осечини, прве невладине организације на овим просторима, која је, уз неговање традиционално добрих односа између француског и српског народа, омогућила да се у периоду од неколико година више стотина деце школског и предшколског узраста ближе упозна са француским језиком, културом и другим вредностима. Поред тога, играо је кошарку у млађим категоријама кошаркашког клуба из Осечине и дуго година био активни члан Културно-уметничког друштва ''Крушик-пластика'' и његовог популарног оркестра ''Тихи звуци''.
Србин, хришћанин - православац, монархиста, што све са поносом истиче, у понајтежим годинама по српство и средину у којој је рођен, засновао породицу и започео нову фазу живота, половином деведесетих прошлог века, определио се за озбиљније политичко деловање у жељи да и на тај начин помогне свом народу, суграђанима, фамилији, пријатељима и, пре свега, потомству у превазилажењу и елиминисању нагомиланих проблема у месту, општини, држави.
Придружио се, а убрзо и стао на чело локалне опозиције, истина неформално, која је загорчавала живот општинским властодршцима окупље-ним у левичарским партијама (СПС и ЈУЛ), следбеницима полувековне по-литике која је овај крај богат ресурсима, уосталом као и читаву државу, до-вела до економског слома, међународне изолације, ратова и – безнађа.
На локалним изборима 2.000. године, предводећи демократске снаге из ове општине окупљене на изборној листи Удружене опозиције Осечине, добио је велико поверење бирача у изборној јединици у којој је био кандидат. Постао је одборник Скупштине општине, затим и шеф опозиционог одборничког клуба. Са подједнаким жаром, аргументима и доступним ин-формацијама током читавог четворогодишњег мандата критиковао је власт, јавно указивао на грешке и марифетлуке, апеловао на државне и надлежне органе да стану на пут погубном самовлашћу, а на бираче да у неким наредним приликама таквима више не дају поверење. . .
Те 2000. године имао је снаге и храбрости да предводи вишедневне демонстрације, у којима је учествовало и по неколико хиљада становника општине Осечина, против изборне крађе режима Слободана Милошевића,
и припадају му велике заслуге што су ти протести протекли у миру, реду и демократском духу.
У то време био је и један од оснивача Општинског одбора Нове Србије, странке која је до тада имала само неколико месних одбора на овом подручју. Изабран је за првог председника ОО, на чијем челу се налази и сада.
На следећим локалним изборима-2004. године-као кандидат Коали-ције ДСС, СПО и НС, уз подршку осталих демократских снага у општини, након  другог изборног круга, великом већином гласова бирача постао је први демократски ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ ОСЕЧИНА после Другог светског рата.
Од тада, са екипом састављеном из свих општинских демократских структура и уз добру сарадњу и драгоцену помоћ матичне странке и виших нивоа власти и невладиних структура, исписује нове странице историје ове општине, инсистирајући на препознавању оног што је највредније у средини на чијем је челу, а затим и на истицању, унапређивању, представљању, употребљавању и очувању свих локалних вредности.
Још пре краја првог четворогодишњег председничког мандата итекако су приметни резултати његовог и рада сарадника које је сам предложио и изабрао: отвореност према домаћој економској и политичкој сцени и савременим светским токовима и тековинама, израда пројеката и ангажовање донаторских средстава у циљу подизања квалитета живота у општини, модернизација локалне администрације, километри изграђених, ревитализованих и асфалтираних путева и улица, подизање мостова, елиминисање последица елементарних непогода (поплаве, клизишта), дугорочно стратешко планирање у свим најважнијим областима живота, одржавање постојећих и градња нових верских објеката, покретање школе за младе воћаре,  отварање одељења средње школе, оснивање туристичке организације, подршка невладином сектору, устројавања Сајма шљива ''Благо Србије'' као централног годишњег привредног, туристичког, културно-уметничког и забавног догађаја у овој општини и читавом крају...
Милан Симић је потомак – праунук Љубомира Симића из Плушца, председника осечанске општине с почетка 20. века, у чијој се улози нашао тачно 100 година касније.
Ожењен је супругом Светланом, фармацеутским техничарем која ради у апотеци у Осечини и са којом има две кћерке: Александру-Ану, сада ученицу Ваљевске гимназије и Катарину-Тину, ђака ОШ ''Браћа Недић'' у Осечини. Живе у породичној кући у Осечини.